Facebook Twitter Instagram Pinterest Youtube
10/07/2018

Barufe - najbolja predstava 5. Novog tvrđava teatra /Novi Sad

Na ambijentalnom kazališnom festivalu, koji se od 3. do 9. srpnja održao u Vili “Stanković” u Čortanovcima (Novi Sad)  i Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz (kao alternativnom prostoru za slučaj kiše) izvedeno je šest predstava u izboru selektorice i umjetničke direktorice Vide Ognjenović.

 

Predstava “Barufe” (Gledališče Koper, Slovensko stalno gledališče Trst, INK Gradsko kazalište Pula, SNG Nova Gorica/Slovenija) u režiji Vita Taufera najbolja je predstava 5. Novog tvrđava teatra.

Cestitke svima!!!!!

Prenosimo u cijelosti kritiku Gorana Cvetkovića, objavljenu na Radiu Beograd.

BARUFERIBARSKE SVADJE – Karlo Goldoni – Predrag Lucić – primorska koprodukcija  četiri pozorišta iz tri države – Gledališče Koper, Slovenija, Istarsko Narodno Kazalište, Gradsko Kazalište Pula, Hrvatska, Stalno Slovensko Gledalište Trst, Italija, Slovensko Narodno Gledališče Nova Gorica, Slovenija – reditelj Vito Taufer

KOMEDIJA TRAGEDIJE

Na ovogodišnjem, 5. Letnjem festivalu NOVI TVRDJAVA TEATAR, koji se održava na živopisnoj terasi ispred Vile Stanković u Čortanovcima, videli smo prve večeri grandioznu predstavu uličnog pozorišta, Ribarske Svadje Karla Goldonija, u osavremenjenoj verziji autentičnog autora Predraga Lucića u ingenioznoj režiji Vita Taufera. Sve ovo do sada rečeno moglo se i očekivati. Ono što nije očekivano i sasvim je novo i iznenadjujuće je činjenica da je ova predstava nastala kao koprodukcija četiri mala pozorišta iz Slovenije, Italije i Hrvatske, od kojih samo Slovensko Narodno iz Nove Gorice ima veliki i iskusan ansambl, dok ostala tri – koparsko, pulsko i tršćansko slovenačko, imaju minimalne ansamble i sasvim skromne produkcijske mogućnosti. Na inicijativu Gledališča Koper, koje ima samo pet zaposlenih glumaca (!), ali već godinama organizuje ozbiljan Letnji festival, pomenuta pozorišta smogla su snage da ostvare predstavu širokog zahvata, velike umetničke energije, bogate glumačke igre, duboko promišljenih ideja i originalne komunikacije sa publikom. Ništa nije smetalo predstavi što se pred vojvodjanskim gledalištem igra na slovenačkom, italijanskom, hrvatskom jeziku i drastičnim lokalnim dijalektima Istre, Slovenačkog Krasa i Primorja. Postavljena u ambijent improvizovane pozornice na trgu, na pijaci, na obali mora, ova razigrana pozorišna bravura, išla je najkraćim putem do srca i ume razgaljenog gledališta, u furioznom tempu i raskošnom i požrtvovanom glumačkom angažmanu. Na ovoj skoro tročasovnoj predstavi, prisustvovali smo pravom POZORIŠNOM PRAZNIKU – inteligentno napisanom tekstu, visokoparnoj a tako jednostavnoj režiji, posvećenoj i maštovitoj glumačkoj igri i sve to u opštoj atmosferi radosti stvaranja i originalnoj kritičkoj misli, koja se zavijorila nad veselim i komičnim sekvencama, što je sve ozarilo i osvetlilo prijatno veče, visoko nad Dunavom u daljini i pod širokim vojvodjanskim nebom, skoro do ponoći. Konačan utisak je bio veličanstven! Aplauz je bio urnebesan i dugotrajan.

Predrag Lucić, nažalost rano preminuli heroj Feral Tribjuna i ukupne poezije na tlu Balkana u najteže vreme, pronašao je sa evropski iskusnim rediteljem Vitom Tauferom, adekvatan vokabular za oživljavanje Goldonijeve večite komedije naravi i dao joj novo, kritičko ruho koje govori o nama, sada i ovde, govori sa sarkazmom i tugom nad našom žalosnom sudbinom pokleklih naroda, prokleklih pred veštim stranim zavojevačima, nošeni sopstvenom ludošću i glupošću koju smo iz sve snage ispoljili kad smo se latili da srušimo svoju zemlju Jugoslaviju i postali trećerazredni najamnici stranih kompanija, sve tražeći preko hleba pogače, a dobili smo skupe kredite i desetočasovno radno vreme, uz obavezujuće ugovore o zaštićenoj trgovini u protektoratima. Kako se predstava razvija, veselo i razigrano, sa smehom i lokalnim svadjama, sve se više razotkriva ta žalosna ideja o porobljenosti koje nas, takve kakvi smo – drski, bezobrazni, tvrdoglavi, nasilni, grubi, primitivni, lenji, koristoljubivi...pacifikuje strana vlast okupatora, vlast koja od nas pravi upristojene robove sa ogromnim kreditima, kojima verujemo da možemo da kupimo sreću. I tako iz scene u scenu, osvetljava se, sve komičnim sredstvima, prava tragedija u kojoj smo tek počeli da živimo. Naravno, jasno je da se radi o pogledu na tu temu ekonomskog porobljavanja iz ugla umetnika – stanovnika zemalja odskorašnjih članica Evropske Unije – Slovenaca i Hrvata. Tako smo gledali jednu komičnu epsku tragediju širih razmera, prikazanu kroz desetak karaktera posvadjanih ribara i njihovih porodica. Ta žalosna komedija nas je ipak zasmejavala, ali su tužne istine dopirale do nas kroz šaradu precizno postavljenih i dosledno i požrtvovano igranih scena jednostavne dramske strukture. Svadje i tuče, žena i muškaraca, u parovima, u grupama, pa svi zajedno, u naletima...psovke, brutalne, agresivne, začudjujuće drastične...sve to je plasirano sa vrhunskim osećanjem za teatralno i što je najvažnije – za funkcionalno, za otkrivalačko, za kritičko mišljenje. Dobili smo pravu lekciju iz poznavanja sopstvenih grešaka, grešaka koje su nas, u dobro vodjenoj igri bogatih stranaca, doveli dovde dokle su nas doveli – do ropstva, do besperspektivnosti, do poniženja i bede. Da li ćemo se ikad izvući ispod tog vodeničnog kamena istorije koji nas melje?

Najveći mogući doprinos predstavi, njenoj energiji i lucidnosti, dali su narvno, GLUMCI. Svi koji su se pojavili na sceni – muškarci, žene, devojke, mladići, starci...ribari, njihove žene i devojke, predstavnici austrijsko-italijanske okupacione policijske vlasti...svi su dali svoj veliki doprinos ovom, kako sam rekao prazniku pozorišta – mašte, veštine, talenta i – iznad svega iskrene i beskrajne požrtvovanosti u igri – do kraja. Predstava se igra na praznom kvadratnom podijumu malih dimenzija, sa iskorišćenim prostorom oko i unutar gledališta sa kojim se redovno lično komunicira. Ali bravure koje se na tom malom prostoru izvedu – složen i precizan mizanscen, lična glumačka borba za scensku istinu, angažman u osvetljavanju likova i situacija, lična maštovitost izraza....ali sve to uz precizno stilsko i žanrovsko označavanje idejne celovitosti poduhvata – sve je to odavalo utisak fascinantne uigranosti – ansambl je delovao kao dobro podmazan satni mehanizam, kao da svi glumci igraju zajedno višer godina u jednom pozorištu, a ne kao da su se skupili samo za ovu priliku i predstavu. Fantastično!

Ovakav početak festivala Novi Tvrdjava Teatar broj 5 obavezuje na istrajnost u izboru najboljih projekata za izvodjenje na velikoj terasii nadalje. Čestitam!

 

 

Beograd, ponedeljak 09.juli 2018.                                             Goran Cvetković